RADMIL ĐJURĐEVIĆ - RAĐ

RADMIL ĐJURĐEVIĆ - RAĐ

POHVALA PLEMENU PLAMENA

(LIRIČARI KROZ VEKOVE)

PESNIK GILGAMEŠA

(oko 1700. pre naše ere)

Grobom posta,

ali delo osta;

kraj divovskog čina

osta veličina;

zbog svog podvižništva

čovek nije uštva.

Velik li je? Mali li je?

Besmrtan je, ili nije?

Čak i smrću on je

život neke više harmonije.

PESNIK PESME NAD PESMAMA

(između 1000. i 600. pre naše ere)

Vrh nebesa, nasred raja

na kraju beskraja

naselio pesnik Boga

stoga

što mu mlada vila

bila

vrt lepota sviju

na dohvat očiju;

pa pred čudom, ko usnio,

čuda tvorac izmislio.

I pevao pesnik svima

svu istinu, celu;

Ima Boga, ima,

- u njegovom delu.

HOMER

(VIII vek pre naše ere)

Sa smrtnima vreme podelio,

žeđ zenica ugaslih tolio,

s bogovima diuvan započeo;

slepilo mu slovo pozlatilo.

ARHILOH

(VII vek pre naše ere)

Ramenima i plećma,

zasenjenim kurjucima,

vatru ti je zapalila

u očima i grudima.

Miomirisima

njene kose i nedara

misli ne da

- van bedara.

SAPFA

(VII-VI vek pre naše ere)

Sapfa,

Ti si sva

strasna

pesma

ljubavna.

TIBUL

(I vek pre naše ere)

U ljubavnom ludilu

lepa Rimljanka je Tibulu

i svetlost u noći,

i svet čitav u samoći.

PROPERCIJE

(I vek pre naše ere)

Od onoga što za njime osta

i jedna je mis’o dosta:

“Žena ima uvek mnogo ukrasa

ako se i samo jednom muškom dopada.”

AMARU

(između V i VIII veka)

Pevao je razdragan:

- Ima žena moć

da osmisli dan,

da osvetli noć.

BHARTRIHARI

(VII vek)

Mudrost mu duboka:

Pameti je kraj

- antilopinog oka

dotakne l’ je sjaj.

LI TAI-PE

(701. - 762.)

Sam kad je s ljudima.

Pa međ’ snenim bambusima,

među cvalim lotosima,

međ’ zvezdama i travama,

međ’ čarobnim darovima,

što ih ima

pod čudesnim nebesima,

mami večnost u slovima.

TU FU

(712. - 770.)

Bez Nje, a sa Njom

Među bambusima.

Sam u svojoj plavoj odeći

a ponet Njom, dohvatio je

tako široko,

tako duboko,

tako visoko

nebo deveto.

Sam međ’ nemim svedocima,

sam međ’ samim bambusima,

a tako pun neba samo zato

što ih je Ona volela.

SVETI SAVA

(1175. - 1235.)

Svem Srpstvu i svetu

svetlost si sionska.

Sav si smernost

silom srca,

sav si svetlost

snagom sunca,

slavnim slovom,

stvaralaštvom

i svetaštvom.

DANTE ALIGIJERI

(1265. – 1321.)

Ako te ljubav obiljem dotakla

vredno je muka večitoga pakla.

FRANČESKO PETRARKA

(1304. – 1374.)

Neka su blaženi

svi

oni

mesečari

koji

su smislili

svoju javu,

bujniju

od

sna,

trajniju

i od

života.

STEFAN LAZAREVIĆ

(1374. – 1427.)

Sa nasleđem gospodstva

Teretima despotstva,

Eden – dušom patnika,

Fantazijom pesnika,

A po nuždi – ratnika,

Napet i u jurnjavi,

Uči junost ljubavi.

MACUO BAŠO

(XV vek)

Video zvuke,

boje osluškivao,

perom pevao.

FRANSOA VIJON

(1431.? – 1462.?)

Neposlušan, nevaljao,

srljao je u pakao

i leteo

kud je hteo.

Nije posustao

dok nije nestao;

al’ je znao

da ne bude zao

i umeo

da sagori ceo.

Obešenjak i junak,

pred svoj smak

svojim Katrenom se upe

da dokuči koliko je glupo

što nas naše nenasito dupe

košta tako skupo.

VILIJEM ŠEKSPIR

(1564. – 1616.)

Kada si ga na daske popeo

da bi svoju priču ispričao,

ni sam nisi znao da je kao

pred čudesno ogledalo stao

pa mu veo sa očiju pao;

da je čovek na sceni života

i lepota i strašna sramota,

moćno svašta i veliko ništa

tužnosmešnog večnog pozorišta.

IVO GUNDULIĆ

(1589. – 1638.)

Pesnički mu posao

krasi moćna misao:

Kolo sreće se okreće,

a nesreće eto veće

više l’ se uzleće.

Beda, slava, moć, nemoć

kruže kao dan i noć.

Svako žića odličje

ima svoje naličje;

svaka vrednost, svaka prednost

i sve život što pozlati

pošteno se plati.

ŽAN RASIN

(1639- - 1699.)

Šta u stravi – bez ljubavi?

Šta u strasti – od napasti?

Život sav – Ljubav.

MIHAIL LOMONOSOV

(1711. – 1765.)

Maglenim prostranstvom usnule Rusije,

usred mraka, pospanosti i stihije,

širok ko Slovenstvo, silan ko usov,

s buktinjom i slovom stupa Lomonosov.

STARAC MILIJA

(XVIII – XIX veka)

Kažu ljudi za starca Miliju,

za Miliju staroga guslara,

a od grada Starog Kolašina,

da takvoga nadaleko nema

na guslama veštoga pevača,

da sam ne zna kol’ko pesam’ znade;

pesmu sroči kud mu mis’o kroči

s mudroom glavom u grdnim ranama,

zadobitim u teškim bitkama,

gde se kale i srce, i glava

i prava se ljudskost zakuvava.

JOHAN VOLFGANG GETE

(1749. – 1832.)

Nebesima uzleteo, ceo

usplamteo žarom ljubavnim,

u čudu se pesnik pitao:

“Bože, šta ima nad tim!”

FILIP VIŠNJIĆ

(oko 1767. – oko 1834.)

Slepilo mu sunce naselilo

u zenica nenasitoj žudi;

java mu je u zenica bludi

sa mirisom krvi sa usana,

u jecaju žice od gusala

sa ukusom nepresušnog bola.

FRIDRIH FON HARDENBERG - NOVALIS

(1772. – 1801.)

Prva si mu i poslednja misao,

o Marijo.

Bleskom tvoga lika,

koji je samo njemu znan

u hiljadu slika,

opčinjen, očaran,

svet je zanemario,

o Marijo.

S blagošću neba

ko da je usnio;

ti si mu jedina potreba,

o Marijo.

DŽORDŽ GORDON BAJRON

(1789. – 1824.)

Melanholik, pobunjenik

protiv rugla i niskosti,

usamljenik, strastven putnik,

u paklenoj žestokosti

sam ustaje i boj bije

protiv ropstva, tiranije.

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN

(1799. – 1837.)

Pesnik – dika svog jezika,

od plemića do mužika.

Umeo je mag rečiti

reči roda proslaviti,

rečju snove ozvezdati,

rečju ljubav obljubiti,

čak i smrću pesnik biti.

Al’ gadosti u niskosti

nije mog’o da premosti

snagom svoje valjanosti,

silom svoje tananosti.

FRANCE PREŠERN

(1800. – 1849.)

Pozlaćeno pero, neshvaćeno,

Raskoš dara reči neimara.

Eto venca zori zavičaja,

Što je usni mladi pesnik vaja.

Eto venca i slave, i vaja

Ravnodušnoj raskoši Julije.

Nenadmašni majstor simfonije

Uklesao venac Slovenije.

EDGAR ALAN PO

(1809. – 1849.)

U oku nam ševa arabeske nebom riše,

sve bi dalje, sve bi bolje, sve bi više;

crn gavran nam krilom maše,

crnim krilom crno piše:

“Nikad više!” “Nikad više!”

Svako, tako, manje više,

Svoju sudbu sobom piše:

“Nikad više!” “Nikad više!”

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

(1813. – 1851.)

Brižno rodu rane leči,

i na delu, i na reči;

brižan stiže

nebu bliže.

S visa slovi

ko bogovi.

MIHAIL LJERMONTOV

(1814. – 1841.)

Ranom zorom svoga stiha

ozario, ozvezdao

dično nebo svog jezika.

Rano pao, rano znao

da je časti svoje rob

i slobodne duše strasne;

ispevao sopstven grob

plamom duha što ne gasne.

ŠARL BODLER

(1821. – 1867.)

Pero koje hara, čara.

to je pero silnog dara,

silnog dara i zanosa

božanstvenog albatrosa.

To je pero koje može,

u ljubavi koje diže

smradnu trulež od strvine

u visine nebeske suštine.

Fanatici sa Parnasa,

jeretici van Parnasa

iz plemena albatrosa

slavili ga, učili su,

vekovima pevali su

u njegovom rukopisu.

BRANKO RADIČEVIĆ

(1824. – 1853.)

Propevao razuzdan vragolan,

čak i bolan – pev’o razdragan.

“Mnogo hteo, mnogo započeo”,

uvek mlad, nikad sveo.

ĐURA JAKŠIĆ

(1832. – 1878.)

Đura peva,

reč mu seva

munjom gneva;

narogušen,

zapenušen,

peva Đura i leleče:

- Kuda nečoveče!

Sav u krvi i u vinu,

seje Đura grmljavinu

za istinu,

otadžbinu.

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

(1833. – 1904.)

Niko više

kao Zmaj da piše,

niko tako

k’o Zmaj lako.

Niko bolji

u nevolji,

niko veći

u nesreći.

LAZA KOSTIĆ

(1841. – 1910.)

S vrelim čelom,

s rečju smelom,

prava orijaška glava

lava.

S mladim srcem, starom glavom

- međ’ snom i javom.

VOJISLAV ILIĆ

(1860. – 1894.)

Mlado pero, stara seta;

mnogo dara, malo leta;

nova tema, stari umor;

novi stih, stari sumor;

kratak put, dubok trag;

velik’ pesnik, nežan, drag.

RABINDRANAT TAGORE

(1861. – 1941.)

Njegova je ljubav potresna zbilja, koja ne nalazi

svoj pravi jezik.

Zato je doživljava i kao ushićenje, i kao bol, i kao

strah, pa je njegovvo ponašanje nespretna laž.

Ta ljubav je stvarna, a neostvarena. Utoliko je

uzbudljivija, dramatičnija. I upravo je njeno nepresušno

gorivo u neostvarivosti.

Nesigurnost zaljubljenog, poplava pertpostavki i

razloga, strah i kukavičluk njegov obezbeđuje joj trajanje,

pa se i doživljava kao večito svež bol.

SILVIJE STRAHIMIR KRANJČEVIĆ

(1865. - 1908.)

Da je ljude manje znao,

ne bi Kastor ni “blistao”.

Al’ je lako prepoznao:

licemere poslušne,

hipokrate otmene,

ustrčale poltrone,

uvlakače ljubazne,

umiljate čepove,

podrepaše servilne,

site muve podguzne,

ulizice “odane”,

duše prodane,

podobne

i sve one što bi

za kobasu masnu

i svoj obraz dali.

Kad bi ga imali.

ALEKSA ŠANTIĆ

(1868. – 1924.)

Ranjen bolom roda

rane roda bolovao,

milione osećao

i njima pevao.

Još mu ista

suza bo’na

blista

ispred miliona.

Inače je prvi

(osedeo, sveo)

“kap zorine krvi”

u pesmu uveo.

MAKSIM GORKI

(1868. – 1936.)

Podviga pijanstvo slovio,

nesuvislost smelih slavio,

borbe zadovoljstvo živeo.

Buru prizivao i vesnik joj bio,

buru dočekao i buri služio,

buri dao, u buri nestao.

Nije pao. Dubok bure trag ostao.

ANTUN GUSTAV MATOŠ

(1873. – 1914.)

Oštrorek

i prek,

nemio mnogima,

čak zazor svojima,

uzor pesnicima.

JOVAN DUČIĆ

(1874. – 1943.)

Kad je propevao,

Parnas izabrao;

pa rastao i stasao,

i stradao;

al’ se peo

i Olimp zaseo.

MILAN RAKIĆ

(1876. – 1938.)

Sluha ima, rima ima,

majstor među majstorima.

Da pevaju, nema većih,

ironiju žrtvujućih;

da pevaju, nema žešćih,

žeđ žila mužjačkih.

VLADISLAV PETKOVIĆ – DIS

(1880. - 1917.)

Unesrećen,

posuvraćen,

neprihvaćen

i neshvaćen;

a – pozlaćen.

AVGUSTIN – TIN UJEVIĆ

(1891. – 1955.)

Neutešni Avgustine,

ti u vinu i s visine

spljiska dane, spljiska noći

u nemoći duhovne nadmoći.

Nenadmašni Tine Ujeviću

u osami i u piću,

tvom udesu nigde leka

od podsmeha do leleka,

tvom leleku nigde kraja

od uzdaha do vapaja,

nigde leka, nigde kraja

od očaja do sunčeva sjaja.

MILUTIN BOJIĆ

(1892. – 1917.)

Ni s golgotom, ni sa snom večitim nije pao;

s vencem besmrtnika podvižnika ovenčao;

sve je rodu, sve je časti i obrazu dao;

s perom i Grobnicom plavom uz bogove stao.

MARINA CVETAJEVA

(1892. – 1941.)

Odnela je sudba vražja

van grobnoga obeležja.

No, ona je s dušom

širom razjapljenom

i inatom vrela tela

uzletela

pa sustala

sa požarom u grudima,

a ostala

svevremeno međ’ ljudima.

IVO ANDRIĆ

(1892. – 1975.)

“Osjetio sam da sam se prerano otcjepio od ljudi,

da sam osamljen i nesrećan… Sva tragika mog sadašnjeg

života se može stegnuti u jednu riječ: samoća.” Tako je pevao

mlad.

I kad je ostavljao sve, duša ga nije napuštala. Čekala

je “u samoći … tiha, u strpljivoj ljubavi”, pa se celog svog

života obraćao ljudima. I sad živi za njih.

“O gdje je ona mukla riječ, tiha nerazumljiva, dobra riječ

što svijetli u mraku kao mali, mali oganj koji se nikad ne gasi?”

– pevao je mlad. I ona ga je snašla.

MIROSLAV KRLEŽA

(1893. – 1981.)

Kolos pesnik, izuzetnik,

erudite i elita,

vulkan raspevan,

orkan raspričan,

sarkastičan, jeretičan,

strah slabima u kostima,

zlata vredan, nedosledan,

neljubazan, neprolazan.

VLADIMIR MAJAKOVSKI

(1893. – 1930.)

Plah kao uzdah,

srčan, bučan i odlučan,

fanatičan, futuričan,

avangardan i estradan,

i paradan, i prilježan,

a beskrajno nežan.

Oblak bujan i olujan

u oluji istoriji

sa mladošću i radošću

i orkanskom žestokošću

preiskreno verovao,

prejako je ustreptao,

preduboko zaorao,

preplameno izgarao,

da bi stao, odustao.

Plah ko uzdah,

neobičan i čovečan,

isplahnuo, a ostao.

MILOŠ CRNJANSKI

(1893. - 1977.)

Gnevan, revan

i raspevan,

jedak, redak

i sam sebi predak,

sam i s nama,

sav u seobama,

slovi slovo

smutnog doba,

svog zlokoba

beskrajnih seoba.

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

(1894. – 1937.)

“Lovili,

a ulovljeni.”

U tri reči taman

svačiji roman.

Podvig takav i toliki

(ni reči manje, ni mudrosti više!)

da bi mog’o pisac svaki

da više ne piše.

POL ELIJAR

(1895. – 1952.)

Da l’ je ženu iko tako prepoznao,

izvajao, podigao?

Nju, čiji “snovi pri punoj svetlosti

mogu sunce da ispare.”

Nju, u neviđenim metaforama

lepote, moći i značaja.

Možda njiko – zanesenije,

modernije, slikovitije.

SERGEJ JESENJIN

(1895. – 1925.)

Mangup rasan,

raspojasan.

Raspevan

deran.

Pesnik prvi

u govoru krvi.

Slavuj pravi,

sazdan od ljubavi.

ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

(1898. – 1927.)

Rasan pesnik, jurišnik.

Rano propevao, rano preminuo,

a ostao uz čoveka

siromaha, samotnika,

nesrećnika, mučenika,

drag i blizak

i uspravan pod zvezdama.

“Zauvijek”.

Što stariji,

sve je prisutniji.

DESANKA MAKSIMOVIĆ

(1898. – 1989.)

Desila se s kraja na kraj veka

Edenskom rečju slaveći život,

Sloveći ljubav, braneći čoveka.

A vremena –ni za lek,

Nevelik tek jedan vek (!),

Kako bi joj srce i moglo i htelo

Izliti se cello.

FREDERIKO GARSIJA LORKA

(1898. – 1936.)

Tražio je: kad umre, balkon da ostave

otvoreni.

Nije umro, odvelo ga u topotu

u konjskom kasau kosači

slobode.

Razneli mu snove u bojama i zvuku

poljem sa balkona.

Da l’ to luna srebrom toči

plač zeleni, plač rumeni

smrti mlade?

Da l’ gitara plač srebrni to prosipa

od Granade gromoglasni?

Da l’ to vetar, večni vetar

u topotu od kopita

dah slobode i dah vatre neugasle

danas cvili?

ŽAK PREVER

(1900. – 1977.)

Pevao je za sve mlade

neugledne, nesrećne,

zaljubljene – ponajpre,

sne darivo raskošne.

Pesnička mu muza

sa šarmom Francuza;

a deviza i prnicip zanata:

- Jednostavnost = lepota.

IVAN GORAN KOVAČIĆ

(1913. – 1943.)

Kad se čovek ostrvi u krvi

i čovek se u čoveku sruši

sa mrakom u glavi

i jamom u duši,

poet rasan

Goran gorostasan

perom uspe da se vine

iznad tmine

s bleskom sjaja

iz očaja

i krikom poštenja

protiv onečovečenja.

BRANKO ĆOPIĆ

(1915. – 1984.)

Sa poletom vragolana

opevao svet bez mana,

s valjanošću u deteta

svet gradio osem sveta,

izmišljao ljupke ljude

da svet ovaj bajka bude.

VASKO POPA

(1922. – 1991.)

Kol’ko gneva i prašine

iz mrtvila i tišine!

Sred bledila i sivila

pesničkoga tralala

- moderan

orkan,

mudrost stara

novog neimara.

DUŠAN RADOVIĆ

(1922. – 1984.)

Na srce je svoj deci legao

i niko im nije više dao.

Glas mu dubok, topal, mio,

Mudrost jutra darivao.

Nenadano nas napustio,

kažu – pesnik preminuo.

Al’ kakav je šeret bio,

možda se i našalio.

MIROSLAV ANTIĆ

(1932. – 1986.)

S perom zlatnim i dušom deteta

latio se najluđega leta.

Obljubio perom Vojvodinu.

U ljubavi i žestokom vinu

slavu steko i vek svoj saseko,

- ništa ljudsko ne bi mu daleko.

BRANKO MILJKOVIĆ

(1934. – 1961.)

Prvo plamen

pa postanje posta,

pa pesnika planuće,

pa prokletstvo pohvalom plamenu.

Plamen pesnik potom

pomen plamu

pesmom podigao,

pa postao

pamćenje plamena.

***

AZANJAC

(poema)

Azanjac je priča za se:

škrtac, namćor, mutan za sve;

al’ domaćin ipo, zna se,

gostoprimljiv čak nadasve.

Malo špicast, mnogo drzak,

Azanjac je redak zver,

na visini, katkad nizak,

no na kraju uvek fer.

Azanjac je vrlo čudan,

za čas plane, dok dlan u dlan;

sav dan gine, zorom budan,

nikad dokon, ni zaludan.

Jest’ tako je, vrlo čudan,

svim farbama namazan,

danas mazan, preljubazan,

sutra: čak ni “dobar dan”.

Al’ što tvrdu glavu ima!

Znate priču s perčinima,

anegdotu s volovima;

niko – na kraj s Azanjcima.

Jer Azanjac kičmu ima

i drži je sasvim pravo,

istinu će - u brk svima

i istraje bandoglavo.

Azanjac je fućumara,

sitan kajšar i jajara;

al’ kad daje, nije mali,

pomoći će, i ne žali.

Poznato je, u nevolji

od Azanjca niko bolji;

ima srce neko meko,

sve bi dao što je stek’o.

Njiva mu je ćoše raja,

tu bi ost’o do beskraja,

da omrkne, da osvane

ne žaleći žuljne dlane.

Kad obere il’ požanje,

od Azanjca sve je manje;

samoljubac tad je pravi,

država je u državi.

U godinu rodnu, pravu

svi Azanjci gube glavu,

prepuni su sami sebe

i niko te tad ne …

Ljušte vino i rakiju,

nosevima nebo riju,

oblacima ko da idu,

ne vide te kao gnjidu.

Ipak vole iznad svega,

bili bedni ili gazed,

da zakače od tuđega

maker pedalj njivske brazed.

Azanjcu je uvek malo,

do tuđeg mu mnogo stalo:

bolje, lepše, više, jače,

preko ‘leba – i pogače.

I ljubavne voli krađe,

da podiđe pa da zađe;

on bi rađe tuđe, mlađe,

to mu dođe ponajslađe.

No i njega beda snađe,

za svakog se majstor nađe,

pa nekako - u krug dođe;

tako svaki slično prođe.

Azanjac je čuven, znan,

politički jedinstven,

ljotićevac, nedićevac, partisan,

pa čak zadrt – Jugosloven.

Danas Slobu, drugi Vuka

iznad svega slepo vole,

politički večna muka,

al’ većinu baš zabole.

Azanjac je svetsko čudo,

ponaša se čak suludo:

ceni znanca i neznanca,

al’ nikako i Azanjca.

Iako je mali bog,

rađe- tuđeg, nego – svog (!).

Eto srama, eto bruke

i poruke za unuke.

Što se tiče dogovora,

tu o slozi nema zbora;

zato piši – Srbijanac,

a čitaj – Azanjac.

Al’ u ratu, ne daj bože,

Azanjci se mahom slože;

i kad bratska krvca pa’ne

tu Azanjac ne omane.

I u smutnim vremenima,

raznobojnim ustancima,

pitali su svi ratnici:

“A s kim’ su Azanjci?”

Na kantaru istorije,

kad se bije i krv lije,

bio mio il’ nemio,

Azanjac je odlučio.

I kad god je “stani-pani”,

na ispravnoj bude strani,

tu gde grmi, gde se gine,

na braniku otadžbine.

U venama krv mu vrela,

od predaka, od ‘ajduka,

a bora mu posred čela

mučenika bez ajluka.

Azanjac je božji dar,

rasan ratar, vrstan stočar,

svoga bića gospodar,

sam svog sutra neimar.

Ima petlju, duh mu vrca,

Sve i svašta u Azanjca,

ima duše, ima srca

od Azanje pa do Sunca.

Beleška o autoru

Radmil (Vladimira) Đurđević, rođen je 30. maja 1932. u Azanji

(kraj Smederevske Palanke) u Srbiji. Diplomirao je srpski jezik i

književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao profesor

jezika i književnosti radio do penzionisanja u gimnazijama u Krupnju i

Indjiji, kao i osnovnoj školi u Golubincima. Objavljivao poeziju i

eseje po različitim časopisima. Objavio je i dve zbirke pesama, “Čardak

i na nebu i u granju” i “Pohvale plemenu plamena”, obe u izdanju

Beogradskog “Zenita” 1998.